I Mansonovi i duhovna muzika

Mesto: Beogradska arena
Vreme: Subota, 9. jun 2012.

Crna zavesa se, pet minuta pre ponoći, podigla i izazvala masovni uzvik oduševljenja – zavrištao je i Manson, obučen u crno sa belom šminkom i crvenom crtom preko lica pa se, posle intra Suspiria cela prva pesma Hey Cruel World, uvodna sa novog albuma Born Villain po kojoj je i nazvao aktuelnu turneju, pretvorila u dug vrisak. Manson je sa osmog studijskog izdanja objavljenog pre mesec dana predstavio i No Reflection, Pistol Whipped i Slo-Mo-Tion uklopivši ih uz poznato: Disposable Teens, Love Song, Mobscene, The Dope Show (kada su poleteli crni baloni sa njegove glave), Rock Is Dead... Uvodni Personal Jesus taktovi raspevali su i one čije se poznavanje Mansonovog gradiva svoji na obrade, „javili“ su se ponovo uskoro, za kraj zvaničnog dela pošto su prošle Torniquet i Irresponsible Hate Anthem i na red došla, očekivano, Eurythmics klasik – Sweet Dreams. Jedan bis (Antichrist Superstar), pa drugi (The Beautiful People, Murderer) i to uz improvizovanu govornicu na kojoj je bio znak za opasnost od visokog napona – tek tada su se, posle 80 minuta grmljavine, upalila svetla i, u pravom smislu reči, šarenolika, zadovoljna publika je krenula ka izlazima. Nazdravljalo se „za Mansona i otadžbinu“, dobro raspoloženje tokom nastupa nije krila ni glavna zvezda. „Thank you for inviting me to your country“, ljubazno se zahvalio domaćinima. Očekivanja – ispunjena, reklo bi se po reakcijama prisutnih od kojih su mnogi bili Look Like  Manson, a jednom od njih, Hrvoju iz Slavonskog Broda, to je i zvanično priznato pa je sinoć imao čast da se upozna sa idolom. Zadovoljni su bili i oni neskloni horor/bizarnim momentima, nije ih ovoga puta bilo. 

Festival je počeo dok je sunce još pržilo tako da je dreDDup, bend koji se konkursom izborio za opening act, posmatralo 200 ljudi u parteru. Grupa – mala ali vesela pa je i bendu bilo lakše da prebrodi tehničke probleme na početku 40-minutnog nastupa uzrokovane izostankom tonske probe. Nešto više ljudi posmatralo je makedonski Mizar (obezbeđenje Arene: „Eto, nisu samo ovi Mansonovi, imamo i duhovnu muziku“), za to vreme u halu je ušla – folkerka Marta Savić, izabranica srca Mileta Kitića. Jel' „shock“ veče ? Jeste. Može onda i Marta...

Na Block Outu se već okupilo oko 2.000 ljudi, a bend se odlučio za, mahom, laganu set listu ostavljaljući, kako reče gitarista Nikola Vranjković, neke druge pesme za nastup „za dvadeset dana na Kalemegdanu“. Grupa je udobno počela (Fotelja), nastavilo se uz Zadrži svoj dah i niz numera sličnog senzibiliteta zaključno sa, sinoć njihovim najpoznatijima, Protiv sebe i Nedostupna polja.

Potvrdilo se još jednom po reakciji publike – Beograd više poštuje kao ime Laibach nego što, objektivno, poznaje njihov opus. Reakcije na nastup su se uglavnom svodile na ovacije između pesama a među njima je bilo i još uvek neobjavljenih sa albuma Reproduction Prohibited koji će uskoro izaći kao i sa Laibach Revisited izdanja planiranog za jesen. Nekima je stomak reagovao na zvuk basa uz Brat moj sa prvenca iz '85, nekima na scene oralnog seksa sa video bima, a svi su odreagovali na staru Beatles obradu Across the Universe. Oni što su malo predahnuli u holu grunuli su nazad uz odbrojavanje Ein, zwei, drei (Tanz Mit). Povećavao se broj prisutnih, sa njim i broj „kružećih cigara“ u publici do kraja Laibach nastupa i pauze koja vraća na početak priče i glavnu zvezdu jednodnevnog IQ festivala.